 |
Slapovi na Predelu
9.3.2003. Petra Radulović
Krenuvsi iz jutarnjeg mraka i maglustine, Klacko, Orsat, Duksi i ja stigli
smo u subotu oko 10h na Predel.Vrijeme suncano, vedro, predivno, a slapovi
cekaju dolje pod planinom.Brzo smo se pripremili za penjanje a Klacko i
Orsat su odjurili, svak po svojoj strani slapa; Marko i ja smo ostali
dolje zbunjeni:"Zar oni misle da mi sad dodemo do njih? Pa nisu nam nista
pokazali! Samo su nestali! A evo vracaju se, postavili su top rope, pa
cemo mi onda polako." Ja sam zaista isla polako, prosla sam par metara
polozenog leda i mislila sam da necu stici ni do pola slapa, boljeli su me
misici na potkoljenici i nekako sam slabo zabijala te cepine, al isla sam
jos malo, bol nisam vise osjecala u nogama, sad su me pocele boljeti ruke,
al evo jos malo pa mozda dodem do druge sraube, voda mi se cijedila po
rukavici tako da sam ju zmikala stiscuci cepin, i sad jos imam zbilja malo
do vrha i vise ne razmisljam o boli ni u rukama ni nogama, nego samo o
tome da li imam cvrsto uporiste... i eto me na vrhu. Zaista sam bila
sretna jer sam iznenadila samu sebe! To je bio lijevi slap, postoji jos
centralni i desni, a Orsat i Klacko su ih sve popeli, nisu dugacki ni
teski, no meni za prvi put fascinantni, mljecno plavo-zeleni, kao
zaustavljeni u vremenu. Marko i ja smo popeli jos i desni slap, taj je
imao vise siga po sebi pogodnih za haklanje cepina, vec je bilo lakse, al
svejedno, kada sam zastala da malo odmorim cula sam tisinu i svoje srce
kako lupa tu ispod jakne. Klacko me pitao:"Od straha"? Ne, od napora.O
strahu jednostavno ne stignem razmisljati dok se penjem ( iako je on
uvijek tu, u tisini ), vec samo o cilju.Kad dodem na vrh onda sam sretna,
a kada se spustim dolje iznenadena sobom i ponosna...
Pozdrav
Petra
created by: orsat @ 2003-10-21 19:49:02 / updated by: orsat @ 2003-10-23 22:32:51
|
|
